Ратко Павловић Ћићко (Бериље, код Прокупља, 1. март 1913 — Стрезимировци, код Сурдулице, 26. април 1943), револуционар и песник, учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Потицао је из црногорске ратничке породице и потомак је војводе Пека Павловића. Одрастао је са мајком и сестром, јер му је отац погинуо на Солунском фронту. Студирао је на Правном факултету у Београду, од 1932. године, а од 1933. је био члан илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ).
Године 1935, као стипендиста Чешке банке је отишао на студије у Праг. Тамо је био веома активан међу југословенским студентима и био је председник Удружења југословенских студената и секретар једне од укупно партијске ћелије КПЈ.
Заједно са Вељком Влаховићем, био је организатор одласка југословенских студента из Прага у Шпанију, где су се у Шпанском грађанском рату борили против фашизма. Убрзо по доласку у Шпанију, био је тешко рањен. Након опоравка био је најпре политички комесар у Официрској школи, а потом је био у 129. интернационалној бригади. Након слома Шпанске републике, током 1939. и 1940. године, био је заточен у логору у Француској. Овде је такође, био биран за секретара партијске ћелије КПЈ. Године 1940. вратио се у Југославију.
Априлски рат 1941. године затекао га је на одслужењу војног рока. Након капитулације, вратио се у родни крај, где је активно радио на организовању устанка у Топлици. Био је један од организатора Топличког партизанског одреда, августа 1941. године. У току Народноослободилачког рата одиграо је значајну улогу у организовању и успешном руковођењу Народноослободилачке борбе на југу Србије, због чега је још у року рата постао легендарна личност. Погинуо је у борби с Бугарима, на југословенско-бугарској граници, крајем априла 1943. године, као командант Другог јужноморавског одреда.
За народног хероја проглашен је 9. маја 1945. године. У његову част село Парабућ, код Оџака, 1948. године понело је назив Ратково.
Дела
Песме
Друговима из Андалузије и Астурије (1938)
